Draga generacijo, mladi ratnici, veliki sanjari,
Na nama je velika odgovornost. Možemo odabrati da je ignorišemo ili da je u potpunosti preuzmemo i dopustima da se naše neograničeno moćne svetlosti ujedine i osvetle tamu. Od srca vas molim, kao svoju generaciju, da odaberete drugu opciju. Možda taj put deluje teži i neizvesniji, ali garantujem vam da će vredeti.
Ali pre toga, želim nešto da napomenem. Kao osnova za borbu koja predstoji pred nama, neophodno je da imamo svest. Sada se možda pitate šta to znači imati svest, zar nemaju svi ljudi svest? Ali nažalost nemaju. Svest je izbor, koji mnogi ljudi ne naprave tokom čitavog života, nego dopuste automatskom pilotu da ih preuzme pod svoje okrilje, ciklično se vrteći kroz dane, nedelje, mesece, i na kraju, život. Moramo biti svesni da smo mi izdanak drveta budućnosti. Vreme je da, ujedinjeni, počnemo da stvaramo nove šablone, na kojima će se zasnivati budućnost.
Moramo biti svesni činjenice koliko je mentalno zdravlje danas potcenjeno. Čitav spoljašnji svet u kojem se nalazimo danas, nekada je bio samo zamisao u čovečijim glavama. Ono spolja se zasniva na onome iznutra. Ono iznutra, iako se ne vidi i ne čuje čulima, je izvor svega što postoji, života, stvaranja. Ali opet, fokus čovečanstva se nalazi u spoljašnjem svetu. Zato nam se ponekad čini da je čovečanstvo površno, i da smo izgubili tu bliskost, brigu i pažnju, koja je neophodna za trajni boljitak. Ljudi se ređe povezuju emocijama, a sve češće biraju da preuzmu drvenu ulogu koju je društvo za njih odredilo, odričući se svojih snova, za koje smatraju da nikada ne bi opstali. Zato se utapaju u masu. Kada bi otvorili srce, i uneli emocije i hrabrost da popričaju sa drugim, “odraslim” ljudima oko njih, videli bi da, gotovo svi oni zapravo čine uloge ljudi koji su se takođe odrekli svojih snova, previše se plašeći neizvesnosti i nepoznatog terena da bi svojim snovima dali šansu.
Zašto smo naučeni da svako jutro, popodne i veče, redovno peremo zube, tuširamo se, i češljamo, a nismo naučeni da negujemo svoju mentalnu baštu iz koje čitav spoljašnji svet zapravo potiče? Naučeni smo da negujemo spoljašnji deo našeg bića, dok je unutrašnji zanemaren i ostavljen da vene u beznađu. Da li sada primećujete koliko je to suludo? Dok ne proniknemo u koren našeg bića, nećemo biti u stanju da napravimo bilo kakvu promenu spolja. Samo ćemo dalje pokušavati da popravimo ono što su radile generacije pre nas, radeći istu stvar kao i oni.
Ovo nije optužba. Ovo je iskren poziv za početak akcije zajedničkog povratka mentalnog zdravlja na mesto na kojem zaslužuje da bude. Da stvorimo nove šablone radeći prvo na sebi.
Puno vas pozdravlja,
Članica naše generacije
- Marija Zdravković -
Marija je rodjena 2002. godine i učenica je trećeg razreda gimnazije u Beogradu. U potupunosti je okrenuta društvenim naukama, naročito psihologiji i sociologiji, a od ove godine aktivno volontira onlajn preko UNCEF-a i Mladih istraživača, kako bi proširila svest o važnosti mentalnog zdravlja medju vršnjacima i podstakla mlade ljude da rade isto. Sebe smatra večitim optimistom i strastvenim obožavaocem pisane reči, književnosti i stranih jezika.
